Arabic  Castellano  Catalan  Croatian  English  French  Hindi (pdf)  Italian

Ženama zakonodavcima Koalicije Dobre Volje
12. maj 2004.

Ni krv ni silovanje zbog nafte

Izlaze na videlo silovanja i druge vrste seksualnog zlostavljanja žena i devojaka u rukama američkih i britanskih oružanih snaga i njihovih saradnika u Iraku i Avganistanu

Objavljuju organizacije "Crne žene u akciji protiv silovanja" (Black Women's Rape Action Project) i "Žene protiv silovanja" (Women Against Rape)

Obraćamo se vama, ženama zakonodavcima SAD i Velike Britanije. To što je danas u Kongresu i u Parlamentu mnogo veći broj žena možemo da zahvalimo masovnom feminističkom pokretu koji traje već decenijama i odvija se u svim krajevima sveta.    U ime svih žena čije je angažovanje doprinelo tome da se nadjete na mestima na kojima se sada nalazite, tražimo od vas da preuzmete odgovornost u sadašnjoj kriznoj situaciji rata, okupacije, ratnih zločina i mučenja, uključujući i silovanje, u kojoj su vlade obeju vaših zemalja saučesnici.

1. Silovanja i druge vrste mučenja žena i devojaka su do sad uglavnom bila  sakrivana

Videli smo, na našim malim ekranima i u svim medijima, pravu poplavu informacija o seksualnom ponižavanju, mučenju i ubistvima zatvorenika u Iraku i o ubijanju civila, uključujući i decu, na ulicama i u njihovim domovima.  Postavljaju se i pitanja o Avganistanu. A ipak, dok silovanja muškaraca (i, sve češće, dečaka) počinju da izlaze na svetlost dana, o silovanju žena i devojaka se od početka govori kao o nečem nevažnom, u stilu "vojnik je imao seksualne odnose sa zarobljenicom". Istina sada  konačno izlazi na videlo.

Od Irančanki smo čuli da su neke žene zatvorene radi ispitivanja i mučene u cilju dobijanja informacija o muškim članovima njihovih familija. Mučenje žena skoro uvek počinje silovanjem, često grupnim.  Po rečima jedne američke novinarke, "Prošlog meseca zatvorenice su iz zatvora Abu Ghraib uspele da prošvercuju letke u kojima tvrde da su bile silovane".  (Anne Garrels, National Public Radio, 4. maj 2004.)  Jedna profesorka Univerziteta u Bagdadu koja radi za Amnesty International je opisala kako su je seksualno zlostavljali na jednom od kontrolnih punktova, a ispričala je i ono što je čula od drugih.  "Uperio mi je laserski nišan u sred grudi, a onda je pokazao svoj penis. Rekao mi je "Dodji ovamo kučko, sad ću da te jebem"... Po rečima Prof. Hude Shaker, nekolicina žena u zatvoru Abu Ghraib je bila seksualno zlostavljana, uključujući i jednu ženu koju je silovao predstavnik američke vojne policije i koja je ostala u drugom stanju." (London Guardian, 12.  maj)  Ovo su potvrdili i drugi izvori. 

Užasni zatvorski uslovi u kojima se drže žene se spominju kao sporedne vesti. Irački ministar za ljudska prava Abdel Bassat Turki, koji je pre mesec dana podneo ostavku, tvrdi da je još prošlog novembra govorio sa američkim   glavnim administratorom Paulom Bremerom o postupanju prema ženama u Abu Ghraibu:  "Bila im je uskraćena   lekarska nega. Nisu imale odgovarajuće prostorije za vršenje nužde. Davali su im samo jedan pokrivač iako je bila zima. I njihovim porodicama nije bilo dozvoljeno da ih posećuju." (London Guardian 10. maj 2004.)

Izveštaj Medjunarodne Komisije Crvenog Krsta (ICRC) jedva da spominje žene, a njihov novinar je intervjuisao samo muškarce. (U izveštaju ICRC se ne spominje ni to da su izbili neredi u znak pobune protiv uslova u zatvorima, u kojima je poginula nekolicina Iračana.) 

 Zašto ovi napadi na žene ostaju u velikoj meri nevidljivi? l Jeste li vi ili neka  od vaših saradnica postavili pitanja o ovome? l Koliko će muškaraca postavljati pitanja, ako žene to ne čine?  lAko ste pitali, kakve ste odgovore dobili?  l  Zašto oni još nisu predstavljeni javnosti?

2. Većina žena i devojaka ne može otvoreno da govori

Organizacije kao što su "Crne žene u akciji protiv silovanja" i "Žene protiv silovanja" koje već decenijama zahtevaju prava i zaštitu za žene i rade sa ženama iz celog sveta koje su, bežeći od silovanja, zatražile azil, vrlo dobro znaju da je većini žrtava silovanja bilo gde u svetu skoro nemoguće da pričaju o onom što su doživele. Te žene se osećaju poniženo i postidjeno, naročito zbog toga što društvo i krivično-pravni sistem  obično njih smatraju krivcima za ono što im se desilo. I u Velikoj Britaniji i u SAD, žene često nazivaju sudjenje njihovim napadačima "drugim silovanjem", pošto se u takvim prilikama javno ispituju mentalno stanje i seksualna prošlost žene, da bi se uništio njen kredibilitet, a silovatelj oslobodio krivice.   U drugim zemljama, neprijateljski odnos prema žrtvi je ponekad još izraženiji. Žrtvama silovanja se može dogoditi da ne mogu da se udaju, ili da budu izopštene iz društva, pa čak i ubijene.  Čitali smo da se za vreme režima Sadama Huseina silovanim devojčicama od samo devet godina uskraćivalo lečenje u bolnicama i da se ova praksa nastavlja i pod okupacijom.

Jedna iračka advokatica je rekla da se jedna njena klijentkinja, bivša zatvorenica iz Abu Ghraiba,  " onesvestila pre nego što je uspela da završi priču o tome  kako su je američki vojnici silovali i izboli nožem. Pet bivših zatvorenica je svojim advokatima opisalo kako su bile pretučene. Ali nisu rekle da su bile silovane. "Veoma se stide." "Govore: 'Ne možemo da vam kažemo. Imamo porodice. Ne možemo da pričamo o tome što nam se desilo.'" (Los Angeles Times, 12. maj 2004.)  “Moju koleginicu su uhapsili i odveli [u  Abu Ghraib].  Kad sam je, nakon što je oslobodjena, pitala šta su joj tamo radili, počela je da plače. Veoma je teško govoriti o silovanju. Ali mislim da je to ono što se desilo. ”  Profesorka Huda je izjavila da je žena koja je nakon silovanja od strane američkog vojnika ostala u drugom stanju nedavno nestala, i da je moguće da je ubijena. “Kada sam otišla kod nje...komšije su mi rekle da su se ona i njena porodica odselili.”  (London Guardian, 10. maj 2004.). 

Američkim i britanskim trupama odgovara to što su žene i devojke koje siluju u previše delikatnoj situaciji da bi mogle da kažu istinu.

3. Fotografije mučenja žena nisu dospele na naslovne strane

Pošto su žene i devojke koje su žrtve silovanja u opasnosti od toga da budu društveno izopštene pa čak i ubijene, moramo da se potrudimo da zadržimo njihov identitet u tajnosti. S druge strane, ako inkriminišućih dokaza u vidu fotografija ne bude, ljudi na vlasti neće pristati da priznaju šta se dogadja.  Zvanična izjava i izvinjenje zbog silovanja i drugih vrsta mučenja žena su do sada izostali.  

Prilažemo slike silovanja žena od strane vojnika koje su nam poslali, i koje su se već pojavile na nekim website-ovima.  Sakrili smo identitet ovih žena i nećemo stavljati u promet ni jednu fotografiju na kojoj je moguće prepoznati neku ženu. Iako ne možemo da proverimo autentičnost ovih fotografija, jasno iz svih informacije koje kruže da su se ova ili slična silovanja zaista odigrala.   Čuli smo da hiljade ovakvih slika kruže medju trupama kao sličice fudbalera, pa čak i da ih koriste kao skrinsejvere na računarima. Svedoci navode da su čuli osoblje Pentagona da kaže da zna za najmanje dva CD-a sa fotografijama nekoliko stotina prizora u kojima američke trupe  “zlostavljaju ” zatvorenike, uključujući i slike na kojima   vojnici “tuku iračkog zatvorenika dok ne padne u nesvest, imaju seksualne odnose sa zatvorenicom, i likuju iznad leša.”  (London Guardian, 10. maj 2004.). 

Već se dešavalo da slike silovanja i drugih vrsta seksualnog zlostavljanja služe u pornografske svrhe.  Organizacija "Žene protiv silovanja" (WAR) se žalila da se u Britaniji, i u "normalnim" vremenima, ovakve slike, kao i izjave u kojima žrtva opisuje silovanje, rasturaju kao pornografija, u zatvorima medju zatvorenicima osudjenim zbog silovanja, kao i medju policijom.

4. Hoćemo da znamo

Hoćemo da znamo šta se dešava ženama i devojkama u Iraku, u zatvorima i van njih, u rukama britanskih i američkih trupa, počevši od žena o kojima je već bilo reči u ovom proglasu. Hoćemo da znamo šta se dogadja ženama u Avganistanu u rukama tamošnjih okupacionih sila.  Jasno nam je da se veliki deo zločina i ubistava izvršava po naredjenjima CIA-e i privatnih vojnih formacija - što nije ništa drugo do eufemizam za plaćnike. Hoćemo da znamo ime svakog plaćenika odgovornog za neki od tih zločina protiv žena i dece, kao i koliko su plaćeni da vrše ili nadgledaju vršenje ovih zverstava.

Iako je u prošlosti bilo i suprotnih slučajeva, SAD i VB najčešće ne smatraju silovanje počinjeno od strane članova vojske i policije za mučenje, pa stoga ni kao dovoljnu osnovu za traženje političkog azila.  Rezultat toga je da se ženama uporno uskraćuje medjunarodna zaštita na koju bi morale da imaju pravo. Na primer britanske vlasti su više puta odbile zahtev za azil  koji je podnela majka petoro dece koja je pobegla iz Ugande, nakon što su je silovali vojnici koji su je ispitivali.  Silovanje je, kako su rekli u objašnjenju odbijanja, samo ”zadovoljavanje seksualnih potreba ” i “ prosto neobično jaka požuda”, a ne mučenje ili  proganjanje. Tek nakon što je odlučila da se odrekne anonimnosti da bismo mogli da javno obznanimo njen slučaj, i nakon što smo apelovali na ugledne žene da se zauzmu za nju, ona je konačno dobila pravo na azil 2003.  U svom arhivu imamo mnogo ovakvih slučajeva.

Iako se silovanja ne dešavaju samo u ratu, svi prihvataju kao činjenicu da su u ratu silovanja neizbežna. Da bi ratovi mogli da se vode, muškarce, a sada i žene (jer smo podsticane da sve više ličimo na muškarce pošto je to jedini put ka jednakosti) obučavaju za ubijanje.  Kad jednom ubijanje postane prihvatljivo, silovanje teško da se smatra moralnim problemom. A u periodima masovnih pokolja, silovanje ima još manje izgleda da bude ozbiljno shvaćeno.  Kad se prema iračkim žrtvama odnose kao da su nevažne, kao što su to do sada činili ( broje  se samo poginuli američki i engleski vojnici, a ne i irački ili avganistanski vojnici, pa čak ni civili), zar se ne očekuje onda od nas da smatramo za nevažne, ili ignorišemo, i silovanje,  i druge vrste mučenja Iračana i Avganistanaca?

l  Zašto se, dakle, prema silovanju žena i dece sada odnose kao prema jednoj od neočekivanih posledica rata? l  Zašto niko nije postavio pitanje silovanja u vreme kad se odlučivalo o tome da li da se ide u rat ili ne? 

Ministar odbrane Geoff Hoon je, u svom komentaru na slike mučenja zatvorenika od strane američkih i britanskih trupa, rekao: “Ne vidim da je ovo mučenje: to je zlostavljanje. Ne vidim nikakve dokaze da je reč o sistematskom mučenju u svrhe ispitivanja  .”  (London Guardian, 7. maj).  Donald Rumsfeld je javno izjavio da će se tek pojaviti fotografije i video snimci još gorih zverstava; glasine kažu da oni sadrže scene silovanja žena i dece.

l Kako će se gledati na takva silovanja, ako se ovo što smo do sada videli ne smatra  za mučenje? l Kako mislite da postupate sa daljim informacijama o silovanjima,  koje će neminovno isplivati ? l   Hoćete li naći opravdanje za njih, kao što je na početku učinila Ann Clwyd, specijalni izaslanik britanske vlade za ljudska prava, kad je rekla da nisu tako strašna kao ono što je radio Sadam Husein? Sada tvrdi da joj nikad nisu pokazali izveštaj Medjunarodne Komisije Crvenog Krsta.  Hoće li dati ostavku?

5. Silovanje žena-vojnika i žena iz  porodica  vojnika

l Kakve su implikacije za porodice oficira, vojnika i plaćenika koji su obučavani da na ovakav način nekažnjeno siluju, ubijaju i muče?  l Koliko su često i same žrtve silovanja i drugih oblika nasilja od strane tih istih  muškaraca? l U kolikom broju slučajeva su ovi činovi kažnjeni ?

Posledicama vojne obuke i rata na žene-vojnike i porodice vojnika bavi se iscrpno pismo naše koleginice, bivšeg kapetana vazdušnih snaga Dorothy Mackey.  Velečasna  Mackey je i sama bila silovana u toku svoje službe u vojsci SAD, i održava kontakt sa mnogim ženama (i nekim muškarcima) koji su preživeli ovakvu vrstu nasilja, bilo u vojnoj službi, bilo kao partneri vojnih lica.  Iz njenog izlaganja se jasno vidi da je vojna hijerarhija spremna da progleda kroz prste počiniteljima silovanja u okviru vojske. Na silovanje žena od strane vojnika se gleda  kao na jednu od komponenti vojničke plate, koju ne plaća vlada već žene. Prilažemo isečke iz izlaganja Velečasne Mackey.  Možete dobiti opsežniju dokumentaciju na zahtev.   Velečasna  Mackey nam je poslala skandalozni "Mc Dowell-ov sistem merenja" koji se koristi u američkoj vojsci da se proceni istinitost optužbi za silovanje. Vojnici se ispituju medjusobno i nisu odgovorni ni pred kim; koriste sve moguće predrasude protiv žena da bi odbacili optužbe pod izgovorom da žrtve lažu.

Od nedavno čujemo da 100 američkih žena-vojnika tvrdi da su ih silovale njihove kolege dok su služile u Iraku.

l  Da li će slične šovinističke mere koristiti i da se oslobode optužbi žena iz Iraka i Avganistana  koje su uspele da podnesu prijavu o silovanju? l  Šta ćete učiniti da omogućite da istragu u ovim slučajevima  vode ljudi nezavisni od  organa koji su optuženi za silovanja?

6. Zahtevamo da žene u Kongresu i Parlamentu preuzmu odgovornost

Ne prihvatamo tezu da ljudi na vlasti samo "zatvaraju oči". Postoje sve jači dokazi da su naredjenja za mučenje, uključujući i silovanje, došla sa samog vrha. Ne prihvatamo ni to da britanska vlada ne snosi odgovornost za nedela američkih trupa, i obrnuto. Koalicija Dobre Volje mora da podrazumeva zajedničku odgovornost.

l Zašto su žene-vojnici koje su učestvovale u silovanjima o kojima smo čuli očigledno prve imenovane i krivično gonjene? l Zašto ni jedno odgovorno lice  nije dalo ostavku ?  l Hoćete li tražiti da to učine sada, i da izadju na sudjenje? 

Tražimo, hoćemo,  zahtevamo, da, po pitanju silovanja žena i dece koja su se odigrala kao direktna posledica rata i okupacije koju su sprovele vlade vaših zemalja u Iraku i Avganistanu, vi, žene u Kongresu i Parlamentu, budete odgovorne pred svim ženama sveta. Potrebne su nam potpune informacije, i želimo da znamo šta nameravate da  učinite po tom pitanju, individualno i kolektivno.

Emailovi:  bwrap@dircon.co.uk  war@womenagainstrape.net
Crossroads Women’s Centre 230a Kentish Town Rd, London NW5 2AB   Tel 020 7482 2496

Home